ЗОРАН ВУЛЕВИЋ     ''ТРЕШЊЕВО СЕЛО КОД АНДРИЈЕВИЦЕ''

   Пише: Зоран Вулевић                    

    

                                           

     ТРЕШЊЕВО КОД АНДРИЈЕВИЦЕ

 

            Трешњево је старије насеље и своје име носи још прије досељавања Васојевићâ. Топоним Трешњево се први пут помиње још у турским пописима (првом од 1485-те и другом од 1582-ге), а о њему се пише већ 1614. године у биљешкама Маријана Болице[1]: ''Трешњево има 28 кућа, 58 војника, Чоеча Глава 6 кућа. Сеоски старјешина Андрија Бајов...''

 

Положај, границе и величина сеоског атара

 

            Село Трешњево данас припада андријевичкој општини и налази се на лијевој обали ријеке Лим. Ова планинска област стоји на надморској висини од 740 до 1030 метара обухватајући простор од преко шест квадратних километара. Сеоски атар је састављен од заселака: на сјеверу до планине Жељèвице, на југу до корита Лима, на истоку до села Трепче и на западу до села Забрђа. Испресијецани су краћим токовима брзих планинских потока са већим бројем изворâ и врелâ бистре и питке воде, са умјереном континенталном климом и развијеном вегетацијом.

На југу се налази планина Бâљ (највиши врх Борова глава), која се уздиже од порјечја Лима. Тамо се налази село Сеоце и заселак Лукин Фир, у којима данас има око десетак кућа Чукићâ и три куће Вукићевићâ. У другој половини 19. вијека (послије 1877.) почело је насељавање ове области, јер је била погодна као природно склониште од разних похара. Лукин Фир је најчешће служио као зборно мјесто војскама: ту су се окупљале, договарале и одатле кретале у походе. Југоисточна граница села простире тако линијом: Требачка школа-Пискавци-Чекандоли-Стàњево брдо-Рàковац-Жељèвица. Средином села протиче Мâлски поток и дијели село на двије стране, а у подножју села (поред Лима) налази се Ситна лука, некада плодна и пространа равница са узорно култивисаним баштама, ливадама, њивама и вићњацима, а данас на жалост запуштена утрина. Дуго је служила као саборно и зборно мјесто становништву (због чега се ту нијесу градиле куће и окућнице), а временом се низ стрмине Жељèвице сливала велика количина наносâ (земља, пијесак и муљ) и прекрила је. Од 1896.године, кад је била велика поводња, пуцају многи земни усови низ село, направили су се многи поточићи и прла, која су подијелила село на два дијела и прекинула сеоски саобраћај и цесту Беране-Андријевица. Једна од најљепших драга у долини Лима и најљепши дио Трешњева, Ситна лука притиснута је земљом од ових урвина, а оно што је остало однијеле су поплаве  и за увијк уништено. Историја је забиљежила да је 1809. години на Ситну луку долазио и Карађорђе, за вријеме Рашко-плимске офанзиве. За вријеме ове офанзиве, на Стањевом брду изграђен је шанац чији су остаци и данас видљиви. Познат  је сада као Лујов ( Лујо Кастратовић) шанац , а раније се звао по именима његових предака  (Светов, Љубов, итд). Иако је ерозија заустављена планским пошумљавањем, ипак је данас прекривена коровом, шибљем и растињем и није ни налик на негдашњу родну оазу села.

 

Сјеверно од Ситне Луке налази се прва степенаста зараван, гдје су смјештени засеоци Доња Вукићевића Мâла, Цијепци[2] и Рàсоја. Ту су куће Вукићевићâ, Чукићâ, Стојановићâ, Машовићâ и Вулевићâ, урбано распоријеђене уз пут који води ка Рàсоју, гдје су настањени Вукајловићи, Стојановићи, Стојковићи, Маријановићи и Машовићи. То је најизграђенији дио села са неколико врло великих и модерних кућа, а потезом Цијепци-Рàсоја прошао је и савремени аутомобилски пут Андријевица-Беране, 1977. године.

Заселак Горња Стојановића Мâла је наставак Доње Вукићевића Мâле и све до Главице на сјеверозападу. Ту су куће Стојановићâ по којим заселак носи име. Заселак се на западу наставља ливадом Мартур даље према Доловима све до куће Милије и Миладина Вулевића. Овуда пролази главни сеоски пут, који везује село са Главицом и Жељèвицом па даље према планинским катунима.

Заселак Главица је прво одредиште Лопаћана. Они су се доселили у њу из Лијеве Ријеке. Најбројнији међу њима, Стојановићи, запосјели су ово одредиште, које је народ звао још и Главица са Чокèшом. То је полукружна раван, управо друга мања степенаста балустрада изнад Цијепаца на 980 м надморске висине, прошаране главним сеоским путевима и стазама. Ту је централно сеоско гробље и црквиште (остаци зидинâ старе цркве) око чијих темеља се налазе и гробови некадашњих трешњевачких првака. У прошлости тај простор је био нека врста свете трпезе[3], гдје су сазивани братственички зборови на којима су се доносиле важне одлуке по разним питањима из свакодневног живота. То је било уједно и зборно мјесто ратникâ, а у знак поштовања и захвалности према патриотизму својих предака Трешњевци су подигли и спомен-плочу борцима народно-ослободилачког рата 1941-1945. У кругу Главице смјештене су бројне куће Стојановићâ, Маријановићâ и Вуковићâ, а нешто ниже су куће Цуња и Миладина Вулевића.

Источно од Мâлског потока, изнад аутопута који пролази кроз Трешњево, пружа се простор који обухвата шуме Шћепана Вулевића (Зујове њиве и Кèмељ), наставља се преко Мâтове баре и Чочоглавског потока па се поред Црвених прлâ спушта до Лима. Рељеф чине ливаде и баруштине, земљиште ниског квалитета, посно, порозно и врло неплодно, мада се ободом пружају листопадне шуме, које земљиште овог простора чувају од ерозије.

Сјеверно од Ситне Луке друга степенаста зараван јесте заселак Афèрим[4], који преко Миковићâ странâ и Голубињâка иде југоисточно све до краја ливаде Крстоваче. И данас је Афèрим лијепо и уређено мјесто: диван пејзаж препун ливадâ, башти и њивâ, са довољно воде за пиће и наводњавање, што омогућава угодан боравак и живљење и за данашњи стандард.

Чоеча Глава на надморској висини од 981м јесте заселак сјевероисточно од Афèрима. Настањују га Чукићи, Лалевићи, Вукићевићи и Вулевићи. Заселак између Чочоглавског потока и Пискавца (изнад требачке школе) излази на Стàњево брдо и том косом прави вододјелницу између селâ Трепче и Трешњева. Одатле се граница пружа сјеверно према Рàковцу и Жељèвици. Цио крај је веома плодан, а чине га баште, њиве и ливаде. Чувени су некада били воћњаци под шљивама и јабукама од којих се редовно пекла врсна ракија и справљао укусан пекмез. Дошло је до видљивог прогреса: прошао је магистреални пут повезан са сеоским, изграђен је водовод[5] и расвјета, инсталирани су телефонски водови, подигнуте модерне стамбене зграде. У Чоечој Глави постоји и новосаграђено гробље[6], а у подножју засеока је такође сеоска основна школа, саграђена на Мâлском потоку испод Вукићевићâ шумâ.

Стàњево брдо на 1034м надморске висине је гребен кòсе сјевероисточног дијела Трешњева. Почиње изнад Чоече Главе, пружа се врхом Чекандола и наставља брдом од Рàковца и Жељèвице. Овом косом постоји пут који повезује Градишницу, Вèшки поток и Рујишта. Дуж пута оспособљеног за аутомобилски саобраћај, на присојној страни, подигнуто је неколико кућа Лалевићâ, Кастратовићâ, Стојановићâ и Вулевићâ, а ниже њих су куће Чукићâ.

Кòса је природан заклон, јер чува западни крај села од јаких сјевероисточних вјетрова, поготово зими, када наиђу олујни удари праћени сметовима. Осојна страна кòсе није насељена, ту су углавном ливаде са пашњацима који се од Рàковца пружају све до Требачке ријеке.

Стрâне су заселак југозападно од Стàњевог брда са бројним кућама Вулевићâ – Мàшкова, Вешова, Батрићева, Мићова, Божова и Милованова. Стране су стрме, мање плодне, изложене ерозији, па се сељани овдје претежно баве сточарством.

Рàковац је заселак Трешњева на источним падинама планине Жељèвице. Пружа се од куће Дôма Вулевића испод Међеђака до куће Милована Јочића. Насељавају га домаћинства Вулевићâ (Миљаново, Радомирово, Светозарово, Милорадово, Крстово и Радошево). По западној страни обрастао шумом овај заселак је погодан за гајење оваца и козâ, а у ратним временима редовно је служио за склониште и уточиште народних збјегова. Рàковац је богат водом. Ту се налази Врело, које је у прошлости коришћено за вођеницу и ваљàницу сукна, у посједу Вулевићâ. Љети се вода користила значајно и за наводњавање обрадивог земљишта. Осим Врела свака кућа је имала свој тôчак - чесму са коритом из којег се напајала стока или гдје се прало рубље.

 

Рељеф, хидрографија, клима

 

Рељеф Трешњева је разуђен: на сјеверу планински висови (Стàњево брдо, Рàковац, Жељèвица), висоравни који се граниче са сеоским катунима (Цвијетнице, Рујишта, Рупа, Зòтино брдо, Требачка бјелега), долине и усјеци (Вèшки поток, Градишница, Требачка ријека, Клине) и равничарско земљиште по ободу Лимске долине (Ситна Лука, Главица, Цијепци).

Трешњевачке планине се нижу једна за другом источно од Жељèвице: Орнице, Брегови, Радев бријег, Змиња глава, Цвијетнице, Зòтино брдо (са највишим врхом Пободењаком од 1680м надморске висине), Рупе, Рујишта, Зекова глава, Вèшка, Вèшко брдо и Градишница.

Ове планине се настављају даље Требачком бјелегом, бучичко-винићанском Туријом па преко ријеке Шевàрине шумама Курмарије сежу до планине Јеловице, а затим преко Пàтковице, Кривог дôла, Бâча, Лисе, Рудог брда и Градишнице све до Рâвни и Жељèвице. На планинама се налазе пространи пашњаци, ливаде и шуме. Крај је богат шумским плодовима (печурка, малина, купина, боровница), четинарима  (јела, бор, смрча), листопадним дрвећем (буква, граб, храст), планинском флором (најразноврсније цвијеће и траве), ријечном фауном (некада чувена пастрмка), а такође и планинским звијерима (вук, медвјед, лисица) и другим животињама (зец, вјеверица, срна). Све је ово допринијело да овај простор буде толико погодан за љетња станишта сељакâ са стоком, за издиг. Током године на бројним катунима[7] највише су се гајиле овце, говеда и коњи. (По коњима је, на примјер, један дио Градишнице и добио назив Коњско).

Највеће природно богатство у планинском појасу, седименти висококвалитетног бијелог мермера, некада је индустријски експлоатисано. Карактеристични рељефни облици на овом подручју су Рâвни код Жељèвице, те Велика пећина и Плàни. Уочивши опасност од ерозије Трешњевци су временом пошумљавали Плàни, тако да је то данас природна брана која зауставља наносе што се сливају од Жељèвице до Ситне Луке.

Најнижи дио Трешњева јесте низија око ријеке Лима. Није насељена, јер се тај простор одвајкада користио за обраду земљишта (воћњаци, баште, ливаде, њиве). Пошто су овуда прошле важне саобраћајнице, врло се лако долазило до Лима, а његова бистра вода се љети користила за купање, за напајање стоке, за водени транспорт грађе, док се у новије вријеме нерационалном експлоатацијом пијеска и шљунка није дошло до девастације тога простора, што је за посљедицу имало корекцију ријечног тока и угроженост стамбених насеља у доњем дијелу Берана (посебно Тâлум и дио Хàрема).

Како у селу тако и на планинама хидрографски услови су свакако повољни. Досељеници у овај крај су искористили ове погодности и скоро близу сваке куће су оспособили понеко извориште воде за пиће и напајање стоке. Познате су тако Чукићâ воде и Бôјове баре испод Главице, које су каптиране и искоришћене за наводњавање земљишта, али и за употребу у домаћинствима. Осим ове Трешњвци су до својих кућа довели и најквалитетнију планинску воду са Стôчевог извора, удаљеног три километра од села. Највеће водно богатство је свакако Рàковачко врело, које мјештани називају и Велико врело[8]. Извире у подножју Жељèвице испод Међеђака у Рàковцу. Од осталих вода за Трешњевце и Забрђане свакако је значајна Требачка ријека, која се у горњем току зове Градишница, једним дијелом свог тока понире (у Ђàто код Жељèвице) па излази изнад села Забрђа[9].

Од значаја су и баруштине (Мâтове баре и Крстовача), које су каптиране и искоришћене и за пиће и за наводњвање земље. И поред бројних водотока неопходно је рећи да љети поједина изворишта усахну (''пресўше'') због кречњачког састава земље, да би се с јесени и у прољеће водени токови опет обновили, када воде има у изобиљу. (Вјештачко језеро у подножју Жељèвице је и направљено ради снабдијевања водом у сушним љетњим данима).

 

 

Трешњево се налази у ширем географском региону који видљиво карактерише  умјереноконтинентална клима са утицајима медитеранске климе, али као претежно планинска област има и уочљиву диференцију температурних амплитуда: у зимским данима и до -25⁰ С, у љетњем до чак +30⁰ С. Смјењивање годишњих доба је често пута у корист зиме, које су већином дуге и хладне, а сњегови са наметима могу достизати висину и до једног метра. Магле у долинама су густе и честе. Вјетрови, поготово јужни, могу почесто бити олујни, снажни и хировити. Знају чак поломити стабла у воћњацима, оштетити кровове кућâ или уништити колибе, штале и појате да би (исти ти вјетрови!), влажни и топли, наговијестили сигуран долазак прољећа.

Претежно умјерена клима погодује већини биљака, које представљају типичну културу брдскопланинског поднебља. Највећи засади јесу воћњаци, а од воћа јабуке и шљиве. Од пољопривредних култура најчешће се ујесен убирао кукуруз, раж, јечам и овас, а од повртарских кромпир, салата, лук, купус, шаргарепа, краставац, пасуљ и боранија.

Средње падавине с јесени, када дозријевају ови плодови, износе око 832 мм, а релативна влажност ваздуха око 29,4%, у љетњем периоду око 22%. Уочено је да такав умјерени дневни атмосферски притисак благотворно дјелује на човјеково здравље, тако да су љетњи боравци у Трешњеву, на свјежем и чистом планинском ваздуху, посебан доживљај: освјежавају и кријепе!

 

 

                   (Текст преузет из књиге ''Трешњево, завичај братства Вулевићâ'',

                                              Одбор САНУ за проучавање села, Београд, 2000.)